BESANI
besani u nama
nemaju nikoga osim sebe
oni teturaju omaglicom
traže kukavičja gnezda u kojima se legu očaji
pod naprslom ljuskom
pulsira teskoba
noću otvaraju školjke
skidaju oklope
preobraženi u večnu žeđ
sanjaju otvorenih očiju
u grlu im zadavljen krik
crveno vrenje u grudima
besani trguju senkama
postaju utvare
lovci na snove
tela im zgrčena u odlivke
lica u vrisak
iz očiju im viri glad
bol iz stisnutih šaka
njihova bdenja su olujna
njihovi glasovi nečujni
kad svane dan
odlaze u svoje tišine
odlaze u svoje svetlosti
sa toliko mraka u sebi
KAD ŽENA BDI
ona bdi nepomična kao sfinga
na koti koja joj je srednje ime
iznad je samo nebo i njena misija
ona je kula stražara
granica koja se ne prelazi
opasna misao i krajnja namera
njeno je srce vučice oko svevideće
ne plaše je hajka ni halakanje
lukavo odvlači pse okreće cevi
dok smrt pokušava da je osedla
posle lova liže rane svom kurjaku
brusi očnjake svojoj vučadi
budućim milostivim krvnicima
ona je čuvarkuća
smrtonosna nežnost
prvi i poslednji stepenik
kad žena bdi ne zna koja je dob
jutro iz mraka izlazi kao zmija iz svlaka
to nije za noć za mesec za vek
njeno je bdenje beskrajno čekanje
nečujna strepnja tiho olakšanje
onaj nad kim bdi svaki je uzdah i misao
njen krvni sud i njeno živo meso
žena bdi mirno bez straha bez suza
nad nojevim barkama
pred tamnim vilajetima
kada dolazimo i odlazimo
odnekud i zauvek
nečujna kao vreme verna kao Usud
njeno je lice ogledalo onih koje Voli
njene su ruke glina zdela vreteno
njeno je bdenje istovetno večnosti
SVEKOLIKO BDENJE
čekamo jutro pod opsadom u magli
ispred brisani prostor
nazad nemamo kud
u nama beskrajni mrak
čekamo prokleto budni tužno sami
stali pod senku u ćutanje
u noći crvenog meseca
smeši se Sudnji dan
nema nas sad pa dovek
SNEVNI
mi smo posebna vrsta
roba sa greškom
neželjena deca
gladna ljubavi
svi su svetovi naši
i ne pripadamo nijednom
budimo mesečinu
gledamo u sunce
stalno hodimo
i ne stižemo nigde
svaka nam reč prava
i svaki korak pogrešan
ima nas mnogo
a tako smo sami
za nas postoji samo
nesvan
SONET SUMRAKA I SVITANJA
Naličje i lice, loše i najbolje.
Sredokraća puta i razmeđa sveta
Iznad svega stati, ispod - protiv volje.
Za nešto se sveti, nekome posvet.
Klackalica važe dobrotu i zlosti.
Na ljuljašci svi smo, od zore do mraka.
Nekom ide meso, drugom slede kosti.
Ili smo u krpe ili je do fraka.
Gde je ishodište, gde početak kraja?
Gde prestaje čovek, a kada smo ljudi?
U vilinskom kolu, u moru aždaja
il' smo spasa našli il' nas mreže bludi.
Sumrakom se vidi ko će u zverove,
a svitanjem ko se, čovekom još zove.
SONET NEČISTOJ SAVESTI
Probuđena u gluvi sat,
sruči se u slepo oko.
U mozak tuče kao mlat,
nožem u srce, duboko.
Sećanjima nezvani gost,
strašilo za noćne ptice.
Zaprepasti nas bezočnost
tog osećaja krivice.
Slabima zloduh opasni.
Dugog kajanja preteča.
Saputnik noći besanih
od grizodušja i plača.
O prođi nas se, savesti!
Teško ćeš, grešne, zavesti.
RAVNICA
sve ravno i blatno
tišina otkucava podne
reka se davi u korenju vrba
u zemlju uraslo nebo
ostarilo me čekanja
i pogled u daljinu
da mi s kamena bar
zvezdama da se propnem
kroz prašinu kaskajući
život zaostaje
pijanu od drema
zauvek me vezala ravnica
ZVONIK
jutarnji spokoj
celiva krošnje
isceljuje samoću
otkucava podne
kao hrabro srce
kušano istinom
večernje oboji setom
zri naprsla bol
Usud kazaljke pomera
VEKOVANJE
Možda su prošli vekovi
možda je bio tren
kad sam te video
kada si minula
senka
košuta
cvet radosti
srce tame
Hiljadu godina je prošlo
otkada snevam u svojoj samoći
pravio te od čežnje
dozivao u svim večnostima
slutio tvoj hod
lepršavi skut haljina
bilo preplašene ptice
ruku koja blagosilja
pogled koji kune
slušao te nemu
radovao setnoj
dok sam te tražio
dok si nestajala
Gde si sve bivala gde se skrivala
kome si bila sluškinja kome carica
koga si ljubila ko te je ljubio
ko te je čekao kuda si bežala
sa kim si gorela za kim plakala
Jer ja bih te
tako gordu
o ja bih te i tako tužnu
pomalo nespretnu
previše grešnu
i tako nežnu
čuvao dugo
ljubio ludo
voleo narednih hiljadu godina
pamtio tvoj smeh
nosio svoj krst
sve dok me ima
i kad me ne bude
Dok se ne vinem zvezdama
i ne padnem na kolena
Željka Avrić rođena je 1964. godine u Banjaluci. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, smer jugoslovenska književnost i srpskohrvatski jezik. Živi i radi u Sremskoj Mitrovici. Piše poeziju i kraće prozne forme (eseje, prikaze, besede). Priloge objavljuje u časopisima za književnost, umetnost i kulturu. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Za sebe kaže da ima dva zavičaja i piše na obe izgovorne varijante srpskog jezika.
Objavljene zbirke pesama: Portret, Zvezdarnica, Marginalije, Vremenik, Jesam, Žeđam, Sonetne brojanice (sa književnikom Rankom Pavlovićem) i Pesma joj je drugo ime (izbor ljubavne poezije).
Za neobjavljeni rukopis Nesan dobila je nagradu Gordana Todorović. Dobitnica je Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije u 2020. godini, plakete Opštine Laktaši za doprinos u kulturi 2019. godine i više nagrada na književnim susretima u Ivanjici, Beogradu, Gornjem Milanovcu, Aleksincu, Andrićgradu, Irigu, Doboju, Loznici itd.
